Partneri za demokratske promene Srbija

Kako sudske odluke štite našu privatnost? Slučaj Vukota-Bojić protiv Švajcarske

Autorka: Ana Toskić, Partneri za demokratske promene Srbija 

 

Evropski sud za ljudska prava (ESLJP, Sud) 18. oktobra 2016. doneo je još jednu presudu u kojoj razmatra eventualnu povredu prava iz člana 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (EKLJP, Konvencija) koji štiti privatni i porodični život, te privatnost stana i prepiske. U predmetu Vukota-Bojić protiv Švajcarske (broj predstavke 61838/10), Sud je raspravljao o opravdanosti tajnog praćenja  podnositeljke pritužbe od strane osiguravajuće kompanije, kao i eventualnoj povredi njenih prava iz člana 6. Konvencije, koji garantuje pravo na pravično suđenje. U nastavku ovog teksta će biti predstavljene činjenice slučaja, nakon čega će biti razmotrena pravna pitanja kojima se ESLJP bavio, uz napomenu da će se ovaj tekst baviti samo aspektima slučaja relevatnim za pitanja zaštite privatnosti i poštovanja prava iz člana 8. EKLJP.

Vukota-Bojić protiv Švajcarske – činjenice slučaja

Švajcarska državljanka Savjeta Vukota-Bojić, po zanimanju frizerka, je u avgustu 1995. godine, usled saobraćajne nezgode u kojoj je pretrpela udar motocikla, zadobila povrede glave, nakon čega su joj utvrđene i povrede na vratu i lobanji. Njen porodični lekar ustanovio je da su pomenute povrede prouzrokovale nesposobnost za rad do kraja godine. Tokom narednih deset godina, podnositeljka je, što dobrovoljno, što po nalogu osiguravajuće kuće, bila podvrgnuta nizu lekarskih pregleda, koji su rezultirali različitim procenama njene sposobnosti za rad – od potpune nesposobnosti, utvrđene pregledom u Univerzitetskoj bolnici u Cirihu 1996. godine, do potpune sposobnosti, utvrđene analizama u Sen Galenu, a po nalogu osiguravajuće kuće. Pored toga, izrađeno je nekoliko ekspertskih izveštaja koji su utvrđivali uzročno-posledičnu vezu između saobraćajne nezgode i zdravstvenih problema (glavobolja, nesanice, teže pokretljivosti vrata, itd) podnositeljke, ali takođe sa drastično različitim zaključcima. U postupku pred švajcarskim sudovima, podnositeljki je marta 2002. godine potvrđeno pravo na invalidsku penziju sa retroaktivnim dejstvom, dok je januara 2004. godine osiguravajuća kuća donela odluku o ukidanju prava na naknadnu po osnovu osiguranja, počevši od 1. aprila 1997.

Nakon što je, u žalbenom postupku, Sud za socijalno osuguranje potvrdio postojanje kauzalne veze između nezgode i zdravstvenog stanja podnositeljke, decembra 2005. godine, taj organ nalaže osiguravajućoj kući da ponovo odluči o pravu podnositeljke na naknade iz osiguranja. Osiguravajuća kuća poziva gđu Vukota-Bojić da se podvrgne medicinskoj proceni funkcionalnih sposobnosti, što ona odbija. Podnositeljki je, nakon toga, dostavljeno pisano obaveštenje kojim se poziva da se dobrovoljno podvrgne pomenutoj proceni, uz pouku o posledicama odbijanja ovog zahteva, sadržanim u članu 43(3) Zakona o socijalnom ossiguranju. Naime, ova odreba predviđa da, ukoliko lice neosnovano odbije da izvrši svoju obavezu u pogledu dostavljanja informaciju osiguravajućoj kući, ili saradnje u ovom procesu, osiguravajuća kuća može doneti odluku na osnovu postojećih informacija sadržanih u predmetu ili da zatvori istragu i odluči da slučaj ne razmatra meritorno. U tom slučaju, osiguranik mora biti obavešten pisanim putem o pravnim posledicama svoje odluke, uz ostavljanje odgovarajućeg roka za razmatranje opcija.

Međutim, iako u ovom dopisu nisu pomenute mere tajnog praćenja lica, osiguravajuća kuća angažuje privatne detektive, koji prate kretanje podnositeljke bez njenog znanja tokom četiri dana oktobra meseca, 2006. godine. Rezultat praćenja bio je detaljan izveštaj, u kome se navodi i da je podnositeljka postala svesna aktivnosti praćenja poslednjeg dana primene ove mere.

Odlukom od 17. novembra 2006. godine, osiguravajuća kuća odbija zastupniku gđe Vukota-Bojić pristup izveštaju o praćenju, nakon čeka podnositeljka podnosi žalbu Federalnoj kancelariji za javno zdravlje, zbog nedonošenja odluke o pravu na naknadu iz osiguranja. 14. decembra 2007. godine, osiguravajuća kuća dostavlja podnositeljki izveštaj o praćenju, sa zaključkom da je neophodno obaviti novu neurološku procenu, što ona odbija zahtevajući donošenje odluke o njenim pravima. Marta 2007, osiguravajuća kuća donosi odluku kojom se uskraćuju prava na naknadu, a po osnovu slika sačinjenih tokom tajnog praćenja, te odbijanja podnositeljke da se podvrgne dodatnoj analizi. Podnositeljka ulaže žalbu na ovu odluku, zahtevajući invalidsku penziju po osnovu 100% invaliditeta, naknadu nematerijalne štete, te uništavanje izveštaja i fajlova iz tajnog praćenja.

Aprila 2007. godine, još jedan neurolog koga je angažovala osiguravajuća kuća, izradio je anonimni ekspertski izveštaj na osnovu postojećih dokaza, i uzimajući u obzir fotografije sačinjene tokom praćenja podnositeljke. On pocenjuje nesposobnost podnositeljke za rad na 10%. Nakon opomene Federalne kancelarije za javno zdravlje osiguravajućoj kući da odluči o zahtevu podnositeljke, 10. aprila 2008. godine osiguravajuća kuća odbija zahtev gđe Vukota-Bojić da se unište slike sačinjene tajnim praćenjem, i potvrđuje joj pravo na dnevne naknade iz osiguranja, te penziju po osnovu invaliditeta stepena 10%. Gđa Vukota-Bojić žalila se na ovu odluku Sudu za socijalno osiguranje, kako u pogledu procene stepena invaliditeta i visine odštete, tako i u pogledu korišćenja materijala iz tajnog praćenja koji je, prema njenom stavu, bio neprimeren i neadekvatan. Sud donosi odluku u korist podnositeljke, navodeći da se, s obzirom da nije postojao pravni osnov za sprovođenje tajnog praćenja, izveštaj o praćenju ne može koristiti kao dokaz u postupku. Sud je, stoga, odbacio bilo kakvu dokaznu snagu ekspertskog izveštaja zasnovnog na ovim materijalima, i zaključio da podnositeljka nema obavezu da se podvrgne daljim pregledima, te da ima pravo da odbije dalje medicinske procene njenih sposobnosti.

U postupku po žalbi osiguravajućeg društva, marta 2010. godine Federalni sud ukinuo je presudu Suda za socijalno osiguranje, jer je, na osnovu svoje ranije prakse, utvrdio da je tajno praćenje nad podnositeljkom bio zakonit, te da su materijali proizišli iz praćenja validan dokaz u postupku. Federalni sud je, takođe, utvrdio da su postojale značajne razlike između medicinskih izveštaja i procena i činjeničnog stanja utvrđenog praćenjem podnositeljke, prema kome je podnositeljka u svojom dnevnoj rutini šetala psa, vozila auto, obavljala kupovinu, itd. Tako je Federalni sud uskratio dokaznu snagu ne samo onim medicinskim izveštajima koji su procenjivali da je podnositeljka u potpunosti nesposobna za rad, već i onim izveštajima koji su davali procene nesposobnosti u manjem stepenu.

Pitanja pred ESLJP i stav Suda

Gđa Vukota-Bojić obratila se, stoga, Evropskom sudu za ljudska prava, tvrdeći da je tajnim praćenjem od strane osiguravajuće kuće došlo do povrede njenih prava garantovanih članom 8. Konvencije, kao i da u njenom slučaju nije vođen pravičan postupak, u skladu sa članom 6. EKLJP.

1. Odgovornost države Švajcarske za akte privatnih subjekata

Pre no što se upustio u ispitivanje navoda podneska, Sud je razmatrao da li se postupci privatne osiguravajuće kuće mogu pripisati državi, te utvrđivati odgovornost države Švajcarske u ovom slučaju. Sud je utvrdio da su, imajući u vidu da se prema švajcarskom pravu osiguravajuća društva smatraju nosiocima javnih ovlašćenja, ona obavezna da poštuju prava garantovana Ustavom, kao i Konvencijom, te  da se države članice ne mogu osloboditi odgovornosti time što će ovlašćenja prenositi na privatne subjekte ili pojedince. Imajući u vidu da je i u našem pravnom sistemu tendencija da se, sve širi, krug nadležnosti prenosi na privatne subjekte (poput izvršitelja, notara, privrednih komora, itd), ovaj stav od izuzetnog je značaja i za ponašanje ovih subjekata koje, dakle, mora biti u skladu sa standardima Konvencije.

2. Pojam „privatnog života“

Podnositeljka pritužbe trvdila je da su radnje sistematskog praćenja, snimanja, pohranjivanja i selektovanja njenih fotografija, iako učinjene u javnom prostoru, bez sumnje predstavljale ugrožavanje njenog prava na privatnost, sa evidentnim posledicama na njen privatni život. Vlada Švajcarske, sa druge strane, tvrdila je da je praćenje primenjeno kao krajnja i izuzetna mera, i da se privatni detektivi angažuju samo u slučajevima u kojima mere poput pregleda ne omogućavaju donošenje odluke, ili kada osiguranik ne pruža potrebne informacije. Tada se praćenje vrši sa ciljem sistematskom prikupljanja i zadržavanja podataka o događajima iz javnih prostora, dakle onih koje bi svako lice moglo da primeti (npr. način hoda, vožnje, itd). Prema stavu države Švajcarske, ovakve radnje samo u manjoj meri podpadaju pod okvire člana 8, ali ne podrazumevaju ozbiljnu povredu prava na prvatnost podnositeljke.

ESLJP je, pozivajući se na ranije presude (npr, Pek protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Peri protiv Ujedinjenog Kraljevstva), potvrdio da „privatni život“ u smislu člana 8, podrazumeva širok pojam, da se nužno ne vezuje za dom ili privatne prostorije pojedinca, te da, između ostalog, obuhvata pravo na identitet i lični razvoj, kao i pravo na uspostavljanje i razvijanje odnosa sa drugim licima i spoljnim svetom. Čak i kada se ove interakcije dešavaju u javnom okruženju, tj. kontekstu, mogu podpadati pod pojam ličnog života, a očekivanja pojedinca u pogledu privatnosti su značajan faktor u ovoj proceni.

3. Primena video nadzora i fotografisanja u javnom prostoru

ESLJP smatra da su primena video nadzora i fotografisanje u javnom prostoru prihvatljiva, bilo na ulicama ili u javnim prostorima, ukoliko služe legitimnoj i predvidivoj svrsi (na primer, pitanje je da li bi akt postavljanja video kamera u prostorije Republičkog geodetskog zavoda prošao ovaj test, iako je Zavod ovaj svoj akt pokušao da opravda javnim interesom). U ovakvim slučajevima, ne radi se o povredi prava iz člana 8, ali se to može desiti ukoliko se podaci čuvaju i to u sistematizovanim ili trajnim zbirkama podataka. Sud, u ovom smislu, posebno uzima u obzir i pitanje da li se podaci prikupljaju o određenoj osobi, da li je bilo dalje obrade i korišćenja podataka, te da li su podaci objavljivani u meri izvan one koja je predvidiva.

4. Da li je došlo do mešanja u privatni život podnositeljke, u smislu člana 8. EKLJP?

Sud je zaključio da se, s obzirom da je gđa Vukota-Bojić sistematski i namenski nadzirana i snimana od strane profesionalaca, a po nalogu osguravajuće kuće, i to četiri dana u okviru perioda od 23 dana, te da je prikupljeni materijal korišćen kao osnov za davanje ekspertskog mišljenja, u ovom slučaju radi o obradi podataka kojom se vrši mešanje u privatni život podnositeljke.

4. Opravdanost mešanja u privatni život podnositeljke

Sud je još jednom ponovio da je mešanje u privatni život u skladu člana 8. stava 2. Konvencije opravdano samo:

- ukoliko se vrši u skladu sa zakonom,

- zarad ostvarenje nekog od legitimnih ciljeva, tačnije: interesa nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih, i

- neophodno u demokratskom društvu.

Sud smatra da pojam „u skladu sa zakonom“ podrazumeva da primena određene mere mora imati osnov u nekom domaćem zakonu, ali da taj zakon mora imati i određeni kvalitet, tj. da bude dostupan licu na koje se odnosi, te da ono može predvideti eventualne posledice date norme. Pri tome, moraju biti ispoštovani i standardi vladavine prava, uključujući i zahtev da nacionalno zakonodavstvo pruži adekvatnu zaštitu od arbitrernog mešanja u prava iz člana 8.

Sud stoji na stanovištu da, u pogledu predvidivosti tajnog praćenja koji vrše državni organi važe drugačija pravila u odnosu na neke druge oblasti. Tačnije, predvidivost ne podrazumeva da lice može da predvidi kada će biti nadzirano, usled čega može promeniti svoje ponašanje. Ali u situacijama u kojima se, poput ove, operativna moć tajno praktikuje, i time omogućava arbitrernost, domaće zakonodavstvo mora biti dovoljno precizno kako bi građanima dalo adekvatne pokazatelje u pogledu okolnosti i uslova pod kojim javne vlasti mogu primeniti mere poput tajnog praćenja.

Iako švajcarsko zakonodavstvo daje ovlašćenje osiguravajućim kućama da preduzmu neophodne istražne radnje i prikupe neophodne informacije kada osigurano lice samo ne pruži potrebne informacije, ove odredbe nisu bile dovoljno precizne. Konkretno, nisu predviđale kada i na koliko dugo se tajno praćenje može sprovoditi, niti su predviđale zaštitu od zloupotrebe ove mere, poput slučajeva kada kompanije skladište, pristupaju, vrše uvid, koriste, stavljaju na uvid ili brišu podatke. Sve ovo stvorilo je rizik od neovlašćenog pristupa i stavljanja na raspolaganje informacija, te je tajno praćenje i fotografisanje gđe Vukota-Bojić predstavljao povredu prava iz člana 8. Konvencije.

Imaju li sudske odluke moć da zaštite našu privatnost?

Kao i druge presude Evropskog suda za ljudska prava koje razmatraju pitanja povrede prava na privatnost, i (još uvek ne konačna) presuda u predmetu Vukota-Bojić protiv Švajcarske otvara niz pitanja na koja često ne postoje jedinstveni i konačni odgovori. Odlučivanje u ovakvim predmetima podrazumeva analizu ne samo pravnog okvira, već i konteksta koji podrazumeva balansiranja između različitih, opravdanih interesa (poput, u ovom slučaju, poslovnih interesa osiguravajuće kuće i prava na privatnost pojedinca, kao pretežnijeg), ali i postojanje različitih očekivanja građana u pogledu privatnosti. Upravo ova očekivanja pojedinaca u pogledu stepena privatnosti koji žele/mogu imati u različitim životnim situacijama (poput kupovine na internetu, zdravstvenog pregleda, različitih situacija iz radnog odnosa, ali i šetnje ulicom ili parkom, itd) mogu imati uticaj na procene sudova u pogledu povrede prava na privatnost. Ova očekivanja nisu data i nepromenljiva, već dinamična kategorija koja se menja kroz vreme i društvene okolnost – na primer, istraživanja su pokazala da su, nakon terorističkih napada 11. septembra 2001, građani SAD postali spremniji da se odreknu dela svoje privatnosti zarad bezbednosti.

Presudnu odgovornost, stoga, za zaštitu svoje privatnosti imaju građani, posebno u zemljama poput Srbije, gde i dalje ne postoji adekvatan pravni okvir u oblasti privatnosti, a sudska praksa u  ovom domenu je i dalje nerazvijena. Ukoliko kao pojedinci poštujemo svoju i tuđu privatnost, te jasnije ističemo koja su to naša očekivanja povodom privatnosti u određenim društvenim situacijama, i sudovi će takve standarde ugrađivati u svoje odluke (ili bi bar to trebalo da čine). I obrnuto, ako dignemo ruke od sopstvene privatnosti a narušavanje privatnosti postane društveno prihvatljivo, ne možemo očekivati od sudova da štite ovo naše pravo. Naprotiv, sudovi će verovatno konstatovati takvu tendenciju i rukovoditi se time prilikom odlučivanja u nekim budućim slučajevima.

 

 

 

 

 

 

Categorised in: Blog, Izdvajamo, Privatnost, Zaštita podataka o ličnosti (PDP)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *