Partneri za demokratske promene Srbija

Nova era medijacije u međunarodnim trgovinskim sporovima

singapur

Autor: Blažo Nedić, LL.M, Mediator, Trainer, Consultant and Attorney; Key Expert for Mediation and ADR at EU4VKS Project

7. avgusta 2019. godine na svečanoj ceremoniji u Singapuru, otvorena je za potpisivanje Konvencija Ujedinjenih nacija o međunarodnim sporazumima o rešavanju sporova koji proizilaze iz medijacije (Singapurska konvencija o medijaciji). Ovaj događaj na kome je Konvenciji pristupilo 46 zemalja uključujući i Srbiju, privukao je globalnu pažnju i predstavlja istorijski momenat za primenu medijacije u rešavanju međunarodnih trgovinskih sporova.

Nakon više od pet godina rada, pregovora i usaglašavanja, radna grupa Komisije Ujedinjenih nacija za međunarodno trgovinsko pravo (UNCITRAL) pripremila je predlog teksta Konvencije koja je usvojena od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija Rezolucijom br. 73/198 od 20. decembra 2018. godine. Ceremonija potpisivanja i povezani događaji u toku Singapurske nedelje medijacije od 2. do 8. avgusta 2019. godine, okupili su preko 1.500 delegata, državnih zvaničnika, vodećih međunarodnih medijatora i organizacija za sprovođenje medijacija, privrednika, investitora, advokata, i drugih zainteresovanih učesnika iz celog sveta. Broj od 46 zemalja koje su već prilikom otvaranja pristupile Konvenciji je impozantan, naročito imajući u vidu da je Njujoršku konvenciju o arbitaži, koja danas omogućava izvršenje stranih arbitražnih odluka u preko 160 zemalja, u trenutku otvaranja 1958. godine potpisalo samo 10 zemalja.

Potpisivanje

Konvencija kojoj su pored ostalih pristupile i tri od pet najvećih svetskih ekonomija, SAD, Kina i Indija, kao i Saudijska arabija, Katar, Singapur i mnoge druge zemlje, predstavlja prekretnicu u primeni medijacije. Ovaj međunarodni instrument omogućiće efikasno prekogranično izvršenje sporazuma postignutih putem medijacije, što će doprineti većoj sigurnosti za kompanije i međunarodne investitore, a time i unapređenju međunarodnih trgovinskih odnosa i razvoju globalne privrede.

Ukoliko privredni subjekti sa sedištem u različitim državama postignu sporazum o rešavanju trgovinskog spora putem medijacije, takav sporazum je podoban za izvršenje u svakoj od zemalja koje su prihvatile Konvenciju.

Od evropskih zemalja Konvenciji su pristupile Srbija, Crna Gora, Severna Makedonija, Ukrajina i Turska, dok je bilo primetno odsustvo zemalja Evropske unije. Po kuloarima ovog događaja moglo se čuti da, iako je više država članica EU bilo spremno da protpiše Konvenciju, Evropska komisija nije postigla usaglašen stav u odnosu na Direktivu EU o medijaciji iz 2008. godine. Delegati iz Velike Britanije smatrali su da će nakon Bregzita i ova zemlja unilateralno pristupiti Singapurskoj konvenciji.

Ovo je prva međunarodna konvencija koja je potpisana u Singapuru, čime se dodatno naglašava pozicija ovog grada-države kao međunarodnog trgovinskog centra za rešavanje sporova, koji se tako svrstava u red gradova po kojima su nazvani drugi značajni međunarodni instrumenti, kao što su Ženevska konvencija o ljudskim pravima, Bečka konvencija o diplomatskim odnosima, Haška konvencija o građanskom postupku i Njujorška konvencija o arbitraži.

Konvencija

Poslednjih decenija medijacija je postala dominantan metod rešavanja sporova u razvijenim privrednim i pravnim sistemima, a naročito u SAD gde svaki značajniji spor u nekoj fazi prođe kroz medijaciju, dok preko 70% bude rešeno na prvom sastanku, ili neposredno nakon toga. Značajni napori ulažu se i na širenju primene medijacije u Evropi i u drugim državama izvan SAD, sa različitim uspehom.

Konvencija se primenjuje na sporazume u međunarodnim trgovinskim sporovima koji su postignuti pred medijatorom i ne obuhvata druge vrste ni forme sporazuma.

Privrednici su dobro upoznati sa prednostima medijacije u odnosu na arbitražu u rešavanju prekograničnih sporova. Sudske i arbitražne postupke, kao „adjudikativne“ procese u kojima treća neutralna lica donose odluku o ishodu spora, karakterišu stroga pravila postupka i konačna odluka koja se može prinudnim putem izvršavati u slučaju potrebe. Međutim, ovakvi procesi neretko traju godinama, zahtevaju ulaganje ogromnih količina vremena i novca, i često proizvedu rezultat koji je nezadovoljavajući za jednu ili obe strane u sporu. Medijacija, kao konsenzualni proces, je brža, ekonomičnija, i idealna za očuvanje međusobnog odnosa strana u sporu, ali zavisi od njihove dobre volje kako bi se postiglo rešenje i osiguralo sprovođenje dogovorenog.

Za razliku od arbitraže, medijacija u prekograničnim sporovima do sada nije poznavala univerzalni međunarodni mehanizam za izvršenje postignutog sporazuma u slučaju da jedna od strana odbije da ga dobrovoljno sprovede. Stoga, danas strane u međunarodnim trgovinskim sporovima kao metod rešavanja prvenstveno biraju arbitražu, dok se manji broj sporova rešava u postupku pred sudom. Medijacija se na žalost retko koristi kao primarni metod rešavanja sporova u ovoj oblasti, u velikoj meri iz razloga nemogućnosti strana da se oslone na efikasan mehanizam prinudnog izvršenja. U retkim slučajevima medijacija može biti deo tzv. „arb-med-arb“ postupka, jer Njujorška konvencija iz 1958. godine omogućava efikasno izvršenje arbitražnih odluka donetih na osnovu poravnanja („consent orders“).

U nameri da se popuni ova praznina, 2015. godine formirana je radna grupa UNCITRAL-a za izradu teksta konvencije koja će omogućiti prekogranično izvršenje sporazuma o rešavanju sporova proisteklih iz medijacije. Konvencija ima konkretan fokus – primenjuje se isključivo na sporazume u međunarodnim trgovinskim sporovima koji su postignuti pred medijatorom i ne obuhvata druge vrste ni forme sporazuma. Konvencija se ne primenjuje na sporazume postignute u potrošačkim sporovima, kao ni na porodične, nasledne ili radnopravne sporove. Konvencija ne obuhvata sporazume o rešavanju spora koje je prihvatio sud ili su zaključeni u okviru postupka pred sudom, niti sporazume koji su sastavljeni u formi arbitražne odluke. Konvencija definiše uslove pod kojima se neki sporazum smatra međunarodnim, odnosno „proizilazi iz medijacije“, kao i osnove za odbijanje sprovođenja izvršenja. Suštinski, ukoliko privredni subjekti sa sedištem u različitim državama (ili pod drugim uslovima koji zadovoljavaju element inostranosti) postignu sporazum o rešavanju trgovinskog spora putem medijacije, takav sporazum će biti podoban za izvršenje u svakoj od zemalja koje su prihvatile Konvenciju. Sporazum postignut pod navedenim uslovima može se koristiti i kao odbrana protiv strane koja, i pored sporazuma zaključenog u medijaciji, ipak pokrene sudski ili arbitražni postupak.

Po rečima singapurskog Ministra pravde i unutrašnjih poslova K. Shanmugama, Singapurska konvencija, uz Njujoršku i Hašku konvenciju, popunjava prazninu u pravnom okviru za rešavanje međunarodnih sporova, čime se medijacija podiže na isti nivo sa arbitražnim i sudskim postupkom, kao do sada najzastupljenijim metodima rešavanja međunarodnih trgovinskih sporova.

Značaj

Proces izrade finalnog teksta Konvencije nije prošao bez kontroverzi. Kritičari ovog dokumenta tvrdili su da se sporazumi postignuti putem medijacije po svojoj prirodi sprovode dobrovoljno, te da nije potreban kodifikovani međunarodni okvir za njihovo izvršenje. Takođe su isticali i druge primedbe na pojedine odredbe Konvencije, pre svega u odnosu na ulogu medijatora i razloge za odbijanje sprovođenja izvršenja, o kojima će biti više reči u posebnom tekstu o praktičnim aspektima primene Konvencije. Zagovornici usvajanja Konvencije, s druge strane, smatrali su da neizvesnost u pogledu prekograničnog izvršenja sporazuma proisteklih iz medijacije i odsustvo univerzalnog međunarodnog mehanizma za sprovođenje izvršenja u slučaju potrebe, praktično anuliraju ostale prednosti medijacije i odvraćaju međunarodne privrednike i investitore od korišćenja medijacije kao primarnog metoda za rešavanje sporova.

Iako je cilj Konvencije da omogući izvršenje sporazuma o rešavanju međunarodnih trgovisnkih sporova koji proizilaze iz medijacije, paradoksalno, naveći rezultat Singapurske konvencije mogao bi biti, ne povećanje broja prinudnih izvršenja postignutih sporazuma, već povećanje broja medijacija i dobrovoljno sprovedenih sporazuma.

Kao i u većini pregovora pregovora, oba stanovišta imaju svoje osnove. Iako je tačno da preko 90% sporazuma iz medijacije bude dobrovoljno sprovedeno, takođe je tačno i da odsustvo mogućnosti prinudnog izvršenja predstavlja značajan faktor prilikom odluke o izboru medijacije u odnosu na arbitražu, kao primarnog procesa za rešavanje međunarodnog trgovinskog spora. Očigledno, privrednim subjektima je od veće važnosti mogućnost da dođu do konačnog rešenja podobnog za prinudno izvršenje, nego da brzo i ekonomično postignu međusobni sporazum, ali uz neizvesnost sprovođenja dogovorenog.

Stoga Singapurska konvencija o medijaciji predstavlja početak nove ere u rešavanju međunarodnih trgovinskih sporova jer uz već postojeće prednosti medijacije, u pogledu brzine, smanjenih troškova, kontrole ishoda i mogućnosti za unapređenje međusobnih odnosa, po prvi put sporazumima postignutim u medijaciji daje i „zube” u vidu konačnosti i izvršivosti.

Iako je cilj Konvencije da omogući izvršenje sporazuma o rešavanju međunarodnih trgovinskih sporova koji proizilaze iz medijacije, paradoksalno, njen najznačajniji rezultat mogao bi biti, ne povećanje broja prinudnih izvršenja postignutih sporazuma, već povećanje broja medijacija i dobrovoljno sprovedenih sporazuma.

Categorised in: Blog, Izdvajamo, Medijacija