Partneri za demokratske promene Srbija

Žene i tržište rada u Srbiji: Tolerancija prema diskriminaciji?

rodnaneravnopravnostInformisanje žena o diskriminaciji i drugim vidovima kršenja prava u sferi rada i zapošljavanja, razvijanje sistema besplatne pravne pomoći za žene izložene diskriminaciji na tržištu rada i aktivan rad na podizanju svesti i kapaciteta poslodavaca da prepoznaju diskriminaciju, samo su neke od preporuka istraživanja.

Viktimološko društvo Srbije je u aprilu 2011. godine započelo istraživanje o položaju žena na tržištu rada u Srbiji. Jedan od razloga iniciranja ovog istraživanja bila je i namera da se utvrdi da li su žene i u kojoj meri ravnopravne sa muškarcima, ali i da se učine vidljivim problemi sa kojima se suočavaju prilikom zapošljavanja i/ili na radu i u vezi sa radom. Istraživanje je spovedeno na uzorku od 706 žena uzrasta od 18 do 64 godine. Podaci su prikupljani u sedam gradova: Beogradu, Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, Kragujevcu, Nišu, Užicu i Požarevcu.

Za prikupljanje podataka korišćena je kombinacija ankete o viktimizaciji i feminističke metodologije. Podaci su prikupljani metodom neposrednog intervjua. Kao instrument za prikupljanje podataka korišćen je upitnik koji se sastojao od sledećih celina: opšti podaci o ispitanici, radni staus, lična iskustva ispitanice, posredna saznanja o diskriminaciji žena na tržištu rada, podaci o percepciji rodne diskriminacije na tržištu rada.

Ovo istraživanje je ujedno imalo i akcioni karakter koji se ogledao u podizanju stanja svesti ispitanica o njihovim pravima.

Rezultati istraživanja su pokazali sledeće, od ukupnog broja zaposlenih žena, najviše njih je radilo u administrativnim, finansijskim i drugim uslužnim delatnostima 27,3%. Slede ispitanice koje su radile u trgovini 19,8% i ispitanice koje su obavljale stručne, tehničke i naučne delatnosti 15,3%. U obrazovanju je radilo 11,6% ispitanica, u oblasti turizma i ugostiteljstva 8,6%, u zdravstvenoj zaštiti 6,7%, u prerađivačkoj industriji 4,7%, dok je u državnoj upravi radilo 2% ispitanica. U oblasti saobraćaja je radilo njih 1,8%, u građevinarstvu 1%, u poljoprivredi 0,7%, a u socijalnoj zaštiti 0,5%. Najviše ispitanica,54,8%, radilo je u privatnom sektoru, dok je 39,9% radilo u državnom sektoru. Svega 3,4% žena je reklo da radi u sopstvenoj firmi, odnosno da su preduzetnice.

Gotovo svaka peta zaposlena ispitanica (19,1%) je rekla da radi na crno.

Podaci do kojih se došlo ovim istraživanjem pokazuju da je 61% žena iz ukupnog uzorka bilo suočeno sa diskriminacijom na tržištu rada, prilikom zapošljavanja i/ili na radu i u vezi sa radom. Od ukupnog broja žena koje su se suočile sa diskriminacijom na tržištu rada, njih 56,1% doživele su neki oblik diskriminacije prilikom zapošljavanja, dok je 79,4% ispitanica bilo diskriminisano na radnom mestu. Pri tome, neke žene su se suočavale sa diskriminacijom samo prilikom zapošljavanja ili samo na radnom mestu, dok su se druge suočavale i sa jednim i sa drugim oblikom diskriminacije, odnosno bile su diskriminisane i na radnom mestu i prilikom zapošljavanja.

Više od dve trećine ispitanih žena reklo je da imaju saznanja da je neka ženska osoba koju one poznaju (prijateljica, drugarica, rođaka, koleginica) bila diskriminisana prilikom zapošljavanja ili na radnom mestu. Pri tome je 65,7% ispitanica reklo da znaju drugu žensku osobu koja je bila diskriminisana prilikom zapošljavanja, dok 52,7% ima saznanja o nekoj drugoj, njima poznatoj ženskoj osobi koja je bila diskriminisana na radnom mestu. Statistički značajna povezanost između bračnog statusa i diskriminacije žena prilikom zapošljavanja nije utvrđena. Međutim, uočava se da su, procentualno gledano, diskriminaciji prilikom zapošljavanja najviše izložene razvedene žene, odnosno žene koje žive razdvojeno od partnera (67,7%), potom žene koje žive u vanbračnoj zajednici (63,6%) i koje nisu udate (54,1%). Nešto manje od polovine udatih žena (49,5%) izloženo je ovom vidu diskriminacije, dok su najmanje pogođene udovice (40,0%). Uz to, diskriminaciji prilikom zapošljavanja su nešto više izložene žene koje nemaju decu (55,9%) u poređenju sa onima koje ih imaju (50,5%).

Dobijeni podaci pokazuju da postoje statistički značajne razlike u rasprostranjenosti diskriminacije na radnom mestu u različitim gradovima Srbije. Tako su ovom vidu diskriminacije najviše izložene ispitanice u Požarevcu (70%). Slede ispitanice iz Beograda (63,3%), Kragujevca (62,5%), Sremske Mitrovice (61,2%), Novog Sada (58,9%) i Niša (50%). Procentualno gledano, žene su najmanje diskriminisane na radu u Užicu (40%).

Zaključak je da je više od polovine ispitanih žena bilo izloženo nekom obliku diskriminacije na tržištu rada u Srbiji. Ako se tome dodaju podaci o posrednim saznanjima ispitanica o diskriminaciji drugih, njima poznatih žena, onda se nameće zaključak da je diskriminacija žena na tržištu rada u Srbiji veoma rasprostranjena.

Gotovo svakoj drugoj ženi iz ispitivanog uzorka postavljana su, prilikom razgovora za posao, pitanja koja se tiču njenog privatnog života, i to: da li je u braku i da li ima decu, kakvi su joj planovi u pogledu udaje i rađanja kao i druga pitanja iz privatnog života.Dobijeni podaci pokazuju da su žene koje rade u privatnom sektoru bile u većoj meri suočene sa diskriminacijom na radnom mestu nego ispitanice koje rade u državnom sektoru. Takođe je utvrđeno da su ispitanice koje su zaposlene na određeno vreme u većoj meri izložene diskriminaciji na radnom mestu nego žene koje su zaposlene na neodređeno. Uz to, žene koje nemaju potpisan ugovor s poslodavcem diskriminaciji su izložene u većoj meri nego žene čije je radno angažovanje formalizovano potpisivanjem neke vrste ugovora.

Povrede prava žena na tržištu rada su skrivene i nije ih lako uočiti i reagovati. Nekada i same žene nisu spremne da potraže pomoć vezano za ovaj problem, a nekada nisu ni svesne postojanja povreda. Da bi se taj problem prevazišao, treba raditi na podizanju svesti javnosti o ovom problemu.

Postojeći informativni materijali o pravima žena se uglavnom odnose na rodnu ravnopravnost uopšte, a u manjem broju na diskriminaciju žena na tržištu rada, kao poseban oblik rodne neravnopravnosti i diskriminacije.

Analiza pravnog okvira pokazala je da bi pojedina zakonska rešenja trebalo preispitati, i da određene oblike diskriminacije, kao što su seksualno uznemiravanje i seksualno ucenjivanje, jasnije definisati. Od posebnog značaja je razvijanje mehanizama za zaštitu ravnopravnosti, naročito službe Poverenika za zaštitu ravnopravnosti kao nezavisnog državnog tela.

Potrebno je raditi i na jačanju kapaciteta pojedinih institucija, poput Nacionalne službe za zapošljavanje i Inspektorata za rad, značajnih za prepoznavanje diskriminacije i blagovremeno reagovanje i pružanje zaštite ženama koje se suočavaju sa ovim problemom.

Podaci do kojih se došlo istraživanjem pokazuju da je diskriminacija žena na tržištu rada u Srbiji veoma rasprostranjena, kako prilikom zapošljavanja, tako i na radnom mestu. Međutim, kada se posmatra struktura diskriminacije žena na tržištu rada, uočava se da se ona zapravo zasniva na rodnim stereotipima i očekivanjima koje društvo postavlja pred žene i muškarce. Duboka ukorenjenost ovakvih stereoptipa zahteva dug i kontinuiran rad na njihovom “razbijanju”.

Nalazi istraživanja jasno ukazuju da je neophodno preduzeti sledeće mere: rad na unapređenju zakonskih rešenja, unapređenje procedura i postupaka nadležnih institucija/organizacija u slučajevima diskriminacije i drugih vidova kršenja prava žena na tržištu rada, podizanje svesti žena o diskriminaciji i drugim vidovima kršenja prava u sferi rada i zapošljavanja, informisanje žena o postojećim službama i oblicima pomoći, razvijanje sistema besplatne pravne pomoći za žene izložene diskriminaciji na tržištu rada kao i aktivan rad na prevenciji (podizanje svesti javnosti, podizanje svesti i kapaciteta poslodavca da prepoznaju diskriminaciju).

Ana Dešić

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *