Zakon o tajnosti podataka, koji je u primeni od 2010, predstavljao je prvi pokušaj da se ova oblast uredi na jedinstven i savremen način. Ipak, i nakon više od 15 godina primene, sistem tajnosti nije funkcionalno zaokružen, a zakon nikada nije zaživeo u punom obimu. Iako je Ministarstvo pravde po drugi put započelo izmene Zakona, informacije o radu radne grupe i toku reformskog procesa nisu javno dostupne.

U januaru 2026. Partneri Srbija su objavili analizu „Tajnost podataka: pravni okvir i praksa“, koja ukazuje na ključne slabosti važećeg sistema i daje osnov za unapređenje zakonskog i institucionalnog okvira. Analiza pokazuje da postojeći režim ne obezbeđuje ravnotežu između zaštite legitimnih bezbednosnih interesa i prava javnosti da zna, već omogućava prekomernu i slabo kontrolisanu primenu tajnosti.

Tajnost podataka treba da bude izuzetak koji se odnosi na ograničene i jasnim kriterijumima utvrđene setove podataka čijim bi javnim objavljivanjem mogle da nastanu ozbiljne i teške posledice po nacionalnu i javnu bezbednost ili druge vitalne interese države. U praksi, međutim, tajnost se u Srbiji često koristi kao sredstvo za skrivanje informacija od javnog značaja.

Jedan od ilustrativnih primera odnosi se na slučaj renoviranja zdanja „Klub poslanika“, za koje je država potrošila milionske iznose, da bi objekat potom bio dat na korišćenje privatnom biznismenu. Ugovori u vezi sa tim aranžmanom proglašeni su „tajnom“, iako se radilo o javnim sredstvima i javnoj imovini. Slično tome, Vlada Srbije je odlukom označila kao tajne dokumente koji se odnose na izgradnju spomenika Stefanu Nemanji. Tom prilikom su kao tajne označene i informacije iznosu  troškova izgradnje, što predstavlja tipičan primer informacije od nesumnjivog javnog interesa.

Normativno, ključni problemi su neprecizno i preširoko definisanje pojma tajnih podataka, kriterijuma za klasifikaciju i nepostojanje nadzora nad primenom Zakona o tajnosti podataka.

Nadzor nad primenom Zakona pokazao se kao najslabija karika u sistemu upravljanja sa tajnim podacima. Ministarstvo pravde, koje je zakonom određeno kao ključni nadzorni organ, u praksi već godinama ne vrši nadzor. 

Problem predstavljaju i kaznene odredbe, koje ne prepoznaju nezakonito označavanje podataka kao tajnih niti zloupotrebe u postupku klasifikacije kao radnje jednako ozbiljne onima koje se odnose na neovlašćeno odavanje tajnih podataka.

Sudska i prekršajna praksa u oblasti tajnosti gotovo da ne postoji. Podaci prikupljeni od prekršajnih sudova pokazuju da se prekršajni postupci uopšte ne vode, iako zakon propisuje širok spektar povreda koje bi mogle biti sankcionisane. Krivični postupci su retki, a izrečene kazne pretežno blage.  

Dodatan problem predstavlja uvođenje režima tajnosti kroz zakone iz oblasti sektora bezbednosti. Ovo je sistemski problem jer se time zaobilaze opšti zakonski kriterijumi za klasifikaciju podataka, a podaci se određuju unapred kao tajni prema vrsti podataka, a ne prema stvarnoj šteti koja može da nastane njihovim otkrivanjem. 

Sve navedeno ukazuje da je neophodna temeljna reforma Zakona o tajnosti podataka i pratećih mehanizama. Partneri Srbija pozivaju Ministarstvo pravde da proces izmena i dopuna Zakona sprovede na transparentan i participativan način, uz uvažavanje prava javnosti da zna, ustavnih principa transparentnosti i relevantnih međunarodnih standarda.

Za više informacije pročitati analizu Partnera Srbija: „Tajnost podataka: pravni okvir i praksa“, koja je dostupna ovde: https://www.partners-serbia.org/public/news/Tajnost_podataka_pravni_okvir_i_praksa,_Partneri_Srbija.pdf