Objavljivanje podataka iz policijskih izveštaja u medijima, u vezi sa slučajem pogibije studentkinje Filozofskog fakulteta i postupanjem Uprave kriminalističke policije u Rektoratu Univerziteta u Beogradu, ukazuje na ozbiljne propuste u postupanju sa podacima iz službenih evidencija i otvara osnovanu sumnju na njihovo neovlašćeno otkrivanje.

Ključni problem nije samo u sadržaju informacija, već u činjenici da su podaci iz službenih policijskih evidencija dospeli u javnost bez jasnog zakonskog osnova.

Podaci iz službenih evidencija mogu se koristiti isključivo u zakonom definisanim svrhama (npr. u sudskom postupku). Njihovo širenje u medije, van okvira zvaničnih saopštenja, predstavlja očigledno kršenje ovog principa.

Državne institucije imaju apsolutnu obavezu da obezbede zaštitu podataka od neovlašćenog pristupa. Svako odstupanje od ove obaveze predstavlja povredu zakona, a posledično narušava i poverenje građana u pravni sistem. Posebno u osetljivim slučajevima, zaštita privatnosti i dostojanstva žrtve i njenih porodica mora imati prioritet nad medijskim senzacionalizmom.

Curenje podataka iz institucija sistema u Srbiji postalo je sistemski manir postupanja u posebno osetljivim slučajevima. Sprega između pojedinih državnih struktura i tabloidnih medija, i posledice koje ona pravi, ostaje uglavnom nakažnjena. U trenutku u kome Ministarstvo unutrašnjih poslova predlaže novi Zakon o obradi podataka u unutrašnjim poslovima, poverenje građana u zakonito postupanje sa njihovim podacima dodatno je narušeno. Ostaje pitanje da li bilo kakva izmena propisa može da stane na put sistemskim zloupotrebama i duboko utemeljenoj kulturi nekažnjivosti.