Imajući u vidu da tražioci informacija, kako bi pristupili podacima o radu organa javne vlasti, sve češće koriste mehanizam slanja zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja, u nastavku ovog teksta predstavićemo osnovne smernice pomoću kojih će tražioci što lakše doći do nformacija koje su im potrebne.

Pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja jedan je od najznačajnijih mehanizama za kontrolu rada organa javne vlasti. Ovim pravom se obezbeđuje njihov transparentan rad, umanjuje mogućnost korupcije i štite interesi javnosti. Na obavezu organa javne vlasti da svoj rad učine javnim i dostupnim građanima upućuje i Ustav Republike Srbije, koji jemči svima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom. Ova oblast bliže je uređena Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

Opšta ocena o važnoj ulozi medija kao posrednika između donosilaca odluka i građana dobila je na značaju tokom pandemije virusa korona zato što se radi o nepoznatom virusu i sasvim novim pravilima ponašanja, koji su zahtevali intenzivno javno informisanje. Izveštaj se bavi pitanjem tretmana ličnih podataka građana u medijskom izveštavanju o virusu korona, polazeći od toga da podaci o zdravstvenom stanju predstavljaju naročito osetljive podatke o ličnosti i da proglašenje epidemije i uvođenje vanrednog stanja nisu suspendovali odredbe domaćeg zakonodavstva, pravilnike Regulatornog tela za elektonske medije i Etički kodeks novinara Srbije. Poznati po senzacionalizmu, objavljivanju potresnih fotografija, potragama za komšijama i neimenovanim poznanicima, domaći mediji su i tokom pandemije nastavili da krše pravo na privatnost građana.

Pitanje besplatne pravne pomoći godinama je bilo predmet spora između predstavnika advokature i organizacija civilnog društva. Nakon višegodišnje diskusije ko, kada i pod kojim uslovima sme pružati pravnu pomoć,Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći stupio je na snagu 1. oktobra 2019. godine. U samom tekstu Zakona primećeno je više nejasnoća, kako u pogledu određivanja pružalaca besplatne pravne pomoći, tako i u pogledu samih korisnika kojima pravna pomoć može biti pružena. Nedovoljnom preciznošću pojedinih odredaba takođe je ostavljena mogućnost za proizvoljno tumačenje. Isto tako, Zakon predviđa ograničenja usmerena ka udruženjima građana kao pružaocima besplatne pravne pomoći, odnosno dopušta udruženjima građana da pružaju pravnu pomoć, ali samo na osnovu odredbi zakona koji uređuju pravo azila i zabranu diskriminacije.

Praksa uspostavljanja i koriščenja sistema za video nadzor u Srbiji odlikuje se manjkom transparentnosti procesa i nedovoljnom usklađenošću ovih aktivnosti za Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti i drugim propisima. Potreba za boljim regulisanjem oblasti video nadzora javlja se kao posledica više primera u kojima su ovakvi sistemi na pogrešan način korišćeni u Srbiji. Pitanje opravdanosti uvođenja sistema za video nadzor javnih površina postalo je aktuelno početkom 2019. godine kada su predstavnici Ministarstva unutrašnjih poslova informisali javnost o namerama da započnu projekat “Siguran grad”. Kako je tada najavljeno, projekat podrazumeva masovnu obradu podataka o ličnosti građana Srbije korišćenjem opreme za video nadzor, što uključuje i korišćenje softvera za prepoznavanje lica. Javnost ni danas nema pouzdanu informaciju o broju kamera i lokacijama na kojima će kamere biti postavljene, a izostala je i stručna analiza o opravdanosti uvođenja ovakvog sistema za video nadzor.

Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave je 5. februara 2018. godine započelo postupak javnih konsultacija za izmene i dopune Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i predložilo nacrt Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja nakon čega je usledila javna rasprava koja je završena 19. aprila 2018. godine. Jedna od bitnijih (ako ne i najbitnija) izmena koju donosi Nacrt koji je predložilo Ministarstvo odnosi se na izuzimanje pojedinih (verovatno i javnosti najinteresantnijih) organa javne vlasti iz primene zakona ukoliko bi Nacrt bio usvojen. Naime, za razliku od još uvek važeće odredbe Zakona koja predviđa da će se organom javne vlasti smatrati državni organ kao i pravno lice koje osniva ili finansira u celini, odnosno u pretežnom delu državni organ, član 3 Nacrta, koji definiše „organe javne vlasti“,predviđa da se organom vlasti u smislu ovog Zakona neće smatrati društvo kapitala koje posluje na tržištu u skladu sa propisima o privrednim društvima, bez obzira na to ko je njegov član ili akcionar.

Partneri Srbija sproveli su istraživanja i izradili analize o dva važna mehanizma za zaštitu prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja. U prvom istraživanju koje predstavljamo analiziran je rad Upravnog inspektorata Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave u čijoj je nadležnosti nadzor nad sprovođenjem Zakona. Drugo istraživanje odnosi se na rad prekršajnih sudova u predmetima iz oblasti prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Istraživanja smo sproveli u periodu kada je dostignuti nivo prava javnosti da zna ugrožen, kako novim zakonodavnim rešenjima, tako i problemima u primeni postojećeg pravnog okvira. Upravo zbog toga nalaze istraživanja i preporuke koje su iz ih njih proistekle treba posmatrati u kontekstu potrebe da se otklone strukturalni nedostaci u oblasti pristupa informacijama od javnog značaja, i omogući javnosti da svoje pravo da zna ostvari i odbrani kada bude uskraćeno.

Studija slučaja „(Ne)Odgovornost institucija za skrivanje informacija” predstavlja i detaljno analizira problem koji u Srbiji sve više uzima maha, a to je da javne institucije izbegavaju da dostave javnosti informacije o svom radu. Ovaj trend je uočen usled porasta broja žalbi koje tražioci informacija izjavljuju Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti u poslednjih nekoliko godina. Istovremeno, smanjuje se, procenat uspešnih intervencija Poverenika, odnosno povećava se procenat neizvršenih rešenja Poverenika.

Javne nabavke predstavljaju postupak nabavke dobara, usluga i radova koji sprovode naručioci (državni organ, organ autonomne pokrajine i organ lokalne samouprave; pravno lice osnovano u cilju zadovoljavanja potreba u opštem interesu). Kroz postupak javne nabavke građani mogu da prate trošenje budžetskog novca. Postupak javne nabavke bi trebalo da bude u potpunosti transparentan, ali praksa je pokazala da dostupnost informacija u javnim nabavakama nije uvek na zadovoljavajućem nivou. Zbog toga je cilj istraživanja da ukaže na nedostatke u procedurama i praksi, kao i da utvrdi koje informacije najčešće nisu dostupne javnosti i koji su razlozi za manji nivo transparentnosti. Istraživanje se, pored postupka javne nabavke, bavilo i drugim postupcima koji predstavljaju mehanizme zaštite čiji je predmet javna nabavka. Posebna pažnja posvećena je praksi u postupcima javnih nabavki u zdravstvenom sistemu.

Javno-privatna partnerstva (JPP) predstavljaju dugoročne sporazume između organa vlasti i kompanija (prevoz, komunalne usluge, infrastrukturni radovi i slično). Iako se radi o partnerstvima koja se najčešće ugovaraju na račun i za račun građana, javnosti nisu dostupne informacije o njihovom sprovođenju, kao i o kvalitetu pružanja usluga. Cilj istraživanja bio je da se utvrdi koliki je nivo transparentnosti informacija o JPP (pre svega, o sprovođenju postupka i sadržaju zaključenih javnih ugovora), i da li postoji neosnovano ograničavanje pristupa određenoj grupi informacija o JPP. Od četiri grada koja su bila obuhvaćena istraživanjem (Beograd, Loznica, Pirot i Zrenjanin) jedino Grad Beograd nije odgovorio na zahtev za pristup informacijama o JPP.